О ПРАВНОМ СТАТУСУ И ОВЛАШЋЕЊИМА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ У СРБИЈИ 1858 – 1888

Abstract

Како удовољити захтјевима демократије те допринијети њеном остваривању, питање је које не губи на својој актуелности ни у савремено доба. У контексту једне такве констатације аутор нас, овим чланком, враћа у вријеме када је српски народ, у тек обновљеној држави, и сам био суочен са сличним захтјевима које је са собом доносило модерно доба. Европеизација нововјековне Србије, уз нужно респектовање традиционалних вриједности, подразумијевала је прихватање одређених идеја значајних по питању модерног државноправног организовања. Упоредо са идејом уставности, снажне корјене хватала је и идеја модерне представничке демократије са свим њеним карактеристичним тековинама. Сходно томе, аутор тежи расвјетљавању институционализовања исте кроз афирмацију народног представништва, акцентирајући период који је значајно доприносио формалној демократизацији друштва и државе. Притом уочава чињеницу да је само неколико деценија дијелило једно вријеме, ничим спутане,
деспотске владавине, од оног периода када се, либерално обојене тежње, уобличавају у први закон о Народној скупштини (1858).
Већ деценију касније, Уставом од 1869. год. Народна скупштина први пут добија своје мјесто у систему централних органа власти да би, коначно, увођењем парламентаризма, који иманентно почива на демократији, Устав од 1888. год. поставио државу на савремене темеље, у складу са модерним европским стандардима.